НАСЛОВНА / Избор уредника / Европа, мултикултурализам и нихилизам

Европа, мултикултурализам и нихилизам

Аутор: Лука Волонте

 

Многе занимљиве и бесмислене ствари су изречене поводом ужасног напада Исламске државе на недужне у Паризу. Ипак, због манипулација масовних медија наше сећање је анестезирано. Ако нисмо већ сада, ускоро ћемо бити спремни да заборавимо трагедију у Паризу, као што смо већ заборавили трагедију руског авиона у Синају, убијање израелских грађана и масакр Боко Харама у Нигерији, Египту и Тунису. Ово је само последње клање у низу, које ћемо такође заборавити.

Већ двадесет година сам јавна личност у Италији и већ неколико година један од најутицајих европских политичара који подржавају породицу, живот, слободу вероисповести и образовања. Знам о чему говорим.

Европа није анализирала ситуацију након напада у Мадриду 2004. године или у Лондону 2005. године. Након два напада у Паризу (7. јануара и 13. новембра), почињемо да анализирамо. Ови напади треба да подстакну Европљане да се дубоку замисле над лошим моделом интеграције странаца који је генерално прихваћен на нашем континенту. Страх од нашег европског идентитета и Јудео-Хришћанских корена је јавно приказан кроз Европску конвенцију, која је имала само два резултата (2002-2003): напуштање Јудео-Хришћанских корена и одбацивање текста Конвенције од стране грађана у неколико Европских држава.

Заправо, од 2002. године, након састанка папе Јована Павла другог и председника Конвенције Валери Жискар Д’естена, схватили смо да постоји јасна политичка воља да се елиминишу Јудео-Хришћански корени из текста Конвенције, која је требала да постане својеврсни „Европски устав.“

У току дискусије између „националних делегација“ није било могуће доћи до споразума о „Јудео-Хришћанским коренима“, јер је пленарна Скупштина европског парламента одбацила било какву референцу о Јудео-Хришћанским коренима континента у нацрту документа Европског устава од 24. септембра 2003.

Финални документ који је одобрен у току ЕУ састанака одржаних у Риму у децембру 2003. је требао да буде ратификован од стране националних парламената или потврђен на референдумима, а према одредбама ЕУ за земље чланице, али је то напуштено, због одбацивања грађана на референдумима у Француској (25. мај 2005, НЕ је рекло 55%) и у Холандији (1. јун 2005., НЕ је рекло 62%). Након ових резултата, Чешка, Данска, Ирска, Португалија и Велика Британија су одлучиле на одложе, а потом и да одустану од референдума.

Иако би било освешћујуће анализирати како Европа мрзи сопствене корене или жели да их заборави, продуктивнији приступ би био да европски лидери започну са признањем да ЕУ не поседује адекватни модел интеграције.

Површни мултикултурализам води у верску сегрегацију

Тренутни модел асимилације у ЕУ је довео до сегрегације већине људи који су дошли из Исламских земаља. У сваком европском граду постоји „дистрикти“, у којима су правила друштвеног живота потпуно другачији од општеприхваћених у осталим деловима града. Званични секуларизам је довео до успона шеријата.

У неким случајевима, нарочито у Енглеској, пресуде шеријатских судова су еквивалентне пресудама државних судова. У Великој Британији Исламски шеријатски савет управља са више од 85 шеријатских судова. У неким зонама одређених градова у Шведској и Немачкој муслимани, који представљаву већину у тим зонама захтевају (често нимало мирољубиво) да се уведу судови засновани на Курану и поштовање различитих правила од стране званичних власти. Према недавном полицијском извештају у Шведској је у прошлој години постојало 55 „зона у које се не залази“. У Немачкој, након великог протеста Салафиста 2012. године у Бону против слободе говора, неке радикалне муслиманске заједнице у западним деловима земље су организовале „шеријатске полицијске“ патроле у покушају да наметну поштовање верских закона.

Идеја површног мултикултурализма, у коме је све у складу са државним нихилизмом и секуларизмом без позивања на верску реалност – а нарочито хришћанског – је потпуно пропала. Златно правило асимилације је довело само до прикривања или лагања о истинским личним веровањима. То је пракса такије који није само дозвољена већ често и захтевана међу Шиитима. Последњих деценија, све већи број младих муслимана се побуњује против притиска да се асимилују у секуларну културу на овај начин, али и одбијају да прикрију праву природу својих веровања. Они желе да живе своју веру у свакој сфери свог живота. Неки од њих су изабрали Џихад као начин да слободно сведоче своју веру.

Европски тоталитарни секуларизам је снажан, а дискриминаторни, насилни став против религија се шири. Последњи извештај Организације за безбедност и кооперацију Канцеларије за демократске институције и људска права (OSCE-ODHIR) показује озбиљан и забрињавајући пораст злочина из мржње, не само против муслимана и Јевреја, већ нарочито против хришћана. Извештавање масовних медија не помаже да се тензије умање. Након напада у Паризу, часопис Liberation је објавио дугачки едиторијал у коме је нападнут хеш тег #prayforparis. Медији су приказали само окупљања у јавности, не и Мисе и друге верске службе одржане у црквама за невине жртве.

Већина западњака не жели да размишља о чињеници да су милиони људских живота изгубљени због одлуке да се Бог искључи из јавног живота. Лакше је расправљати се са Путином него суочити се са тим да Запад постаје све сличнији Совјетском друштву са прогресивним искључивањем Бога из историје и нашег колективног сећања.

Интеграције се морају градити на темељу културног идентитета

Супротно од тога, сваки успешни модел културне интеграције је сазидан на истинитом поштовању других религија и култура – поштовању које почиње од поносне афирмације нашег личног културолошког сећања и идентитета. Здрав разум, феноменолошка филозофија и сведочење историје демонстрирају да интеграција мора бити заснована на поштовању како нашег личног и националног идентитета, тако и личног и националног идентитета других.

Јеврејски филозоф Мартин Бубер је потврдио да се фундаментална структура људског бића састоји од његовог/њеног капацитета са гради односе са другима. Особа изграђује сопствени идентитет само у односима са другим људима кроз отвореност и дијалог. Људско биће се развија не у изолацији, већ управо кроз стварање односа са другима. Слично, у колекцији есеја под насловом Личност и заједница, млади Карол Војтила нуди бриљантну анализу односа између људског бића и Бога, као и између људског бића и заједнице. Такви односи морају да укључе признање и поштовање за верске и културне различитости.

Како су се Европа и читав Запад одрекли не само Бога, већ и њихових историјских, културних и религиозних корена, модерним европљанима је све теже да разумеју садашње проблеме и да пронађу решења.

Чињеница да Европа забрањује Божићну традицију у школама, као и Божићне песме, сцене рођења Христовог, Божићно украшавање и јавне верске процесије (нпр. забрана дана Св. Мартина у Немачкој) није због жалби муслимана или деце у школама. Никада нисам чуо да су муслиманске заједнице или родитељи организовали протест по овом питању. У највећем броју случајева, Божићне традиције су забрањене због политичих одлука владајућих структура и школских управа. Ови тзв. ауторитети се правдају тиме да не желе никога ко је друге вере да увреде и да желе да одрже атмосферу мира која неће охрабривати терористичке нападе. Страшан ризик од верског насиља и трагедије које су се догодиле се заправо користе од стране присталица тоталитарног секуларизма да би се спровела репресија над културолошким сећањем и да би се ограничиле верске слободе.

Овај зачарани круг је довео до захтева за забрану текстова и књига повезаних са хришћанством у школском систему. Најупечатиљивији случај се догодио 2012. када је Gerush92 (организација истраживача и експерата који саветују Савет за економију и друштво УН по питањима образовања, развоја, људских права и решавања конфликата) затражио забрану Божанствене комедије у свим европским школама јер је анти-семитска, анти-муслиманска, расистичка и хомофобична.

Овакви случајеви јасно илуструју тоталитарни дух новог секуларизма. Он није само заинтересован да контролише данашње друштво, већ жели да лиши будуће генерације начина да одгонетну лично и колективно сећање. Забрана књига да што је Божанствена комедија Дантеа Алигијерија, Песме брата сунца Св. Фрање Асишког, правила Св. Бенедикта и новела Г.Р. Честертона, Толкина, Ц.С. Луиса, Т.С. Елиота, Грахама Грина и Кормака МекКартија неће помоћи друштву да развија интеграције и међусобно поштовање. Наппротив, оваква репресија ће нас све одвести у нову и неподношљиву форму ропства.

Не постоји ништа тако обесхрабрујуће као губитак наде. На широком плану, видимо у Европи исти феномен који се дешава у нашим приватним животима. Европа и Западни свет једино могу да испливају из вртлога у коме се налазе тако што ће поставити веру и поштовање за историју и традицију у средиште наших друштвених и личних живота. Када неко скрене погрешно на свом путу, понекад је једини начин да се стигне до циља повратак назад на утабан пут, напуштање опасних пречица и напоран рад ка крају нашег пута.

 

Лука Волонте је CEO Фондације Novae Terrae, директор Института Dignitatis Humanae и члан Управног одбора организације CitizenGO. Дугогодишњи посланик Парламента Италије и дугогодишњи председник Партије народа у Европском парламенту. Означен од стране многобројних анти породичих организација као непријатељ број један у Европи.

 

 

 

О Центру: Центар за заштиту породице

Центар за заштиту породице
Центар за заштиту породице посвећује свој рад одбрани фундаменталних људских права и права родитеља, деце и породице, као и активностима против даље промоције антипородичних "нових људских права".