НАСЛОВНА / Актуелно ! / Европски суд за људска права: истополни „бракови“ нису људско право!

Европски суд за људска права: истополни „бракови“ нису људско право!

Европски суд за људска права је пресудио да се истополни „бракови“ не могу сматрати људским правом, потврђујући став да истополна партнерства нису једнака браку између жене и мушкарца. Пресуда је донешена 9. јуна у Стразбуру, чиме је завршена дискусија која је трајала од 2004. године.

Ова одлука је заправо тачка на расправу која је започета након нелегалног истополног „венчања“ спроведеног 5. јуна 2004. године од стране Ноела Мамера, градоначелника француског града Беглса. Тада је Мамер тврдио да „је брак социјални конструкт и да прокреација није услов његовог постојања, јер би иначе морали да поништимо бракове парова без деце.“ Овај „брак“ је убрзо био поништен, али је подстакао социјалне напоре сексуалних активиста који су на крају резултирали легализацијом истополних „бракова“ у Француској 2013. године.

Сада, након Брегзита, поставља се питање има ли Европска унија снагу да поништава и мења законску регулативу држава чланица ЕУ. Европски суд за људска права је често доносио погрешне одлуке у прошлости. Присетимо се прошлогодишње одлуке у случају Олијери и остали против Италије када је суд пресудио да је Италија у обавези да законски препозна и заштити истополне заједнице. Иако ова пресуда не обавезује Италију да призна истополне бракове, она шаље јаку поруку државама чланицама. Европски суд за људска права је основан 1959. године ради обезбеђивања поштовања Европске конвенције о људским правима. Одлуке овог суда су обавезујуће и њихово поштовање надзире Комитет министара кога чине министри спољних послова 47 чланица потписница Конвенције. Ипак, Суд нема механизме којим би присилио државе потписнице да поштују пресуде. На пример, тешко је замислити да би у Русији оваква или слична одлука била поштована, нарочито ако се има у виду да судије слободно тумаче одредбе Конвенције, у складу са политичком коректношћу времена у ком живимо.

Тако одлука Европског суда за људска права да истополне „бракове“ не призна долази као освежење у мору катастрофалних, антипородичних одлука међународних чиниоца. Значај ове одлуке лежи у чињеници да државе потписнице Конвенције неће бити у обавези да признају истополне „бракове“ на основу захтева за поштовање људских права.

Борба се наравно овде не завршава. Непрестани покушаји сексуалних активиста да прогласе некаква „сексуална“ права за сада не пролазе у Уједињеним нацијама. На ову чињеницу је важно да се подсетимо.

Нити један међународни правно обавезујући или необавезујући документ не препознаје сексуална права као део корпуса људских права.

Ипак, дипломатским притисцима, нарочито деловањем САД која и званично „извози“ тзв. сексуална права као важан део своје спољне политике, деловањем медија, псеудонауке и снажним активностима про-ЛГБТ НВО сектора ова непостојећа права се намећу читавој популацији широм света, па тако и у Србији. Увођење програма сексуалног образовања у школама Војводине, где се хомосексуалност вредносно изједначава са природном породицом, редовне параде „поноса“ у Београду, а сада и транс-параде, одредбе будућег Грађанског законика према којима ће бити могуће легализовати истополне заједнице и усвајање деце од стране хомосексуалаца (путем сурогације), активности омбудсмана итд. су примери увођења ове идеологије на мала врата. Потребно је препознати ове насртаје и непрекидно сведочити против тоталитаризма нових антипородичних идеологија.

др Немања Зарић

О Центру: Центар за заштиту породице

Центар за заштиту породице
Центар за заштиту породице посвећује свој рад одбрани фундаменталних људских права и права родитеља, деце и породице, као и активностима против даље промоције антипородичних "нових људских права".