НАСЛОВНА / Актуелно ! / Лажни пријатељи и отворени непријатељи породице

Лажни пријатељи и отворени непријатељи породице

Србија је заиста земља парадокса. Док широм света постоји јасна поларизација између противника природне породице и оних који се труде да одбране смисао брака и породице, само је изгледа у Србији могуће да се јавно сукобљавају они који су отворено против најбољег интереса породице. Тако смо 23. децембра у расправи у Народној скупштини Републике Србије имали јединствену прилику да сведочимо сукобу гђе Маринике Тепић, некадашње шефице Покрајинског секретаријата за спорт и омладину Војводине, а садашње народне посланице и Александра Мартиновића, шефа посланичке групе Српске напредне странке. Покренувши очигледан атак на морални кредибилитет гђе Тепић, гдин Мартиновић је навео неколико цитата из фамозне књиге „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“ коју је издао управо Покрајински секретаријат још 2013. године, управо под руководством гђе Тепић.

Између осталог, гдин Мартиновић је навео да је у књизи написано, парафразирам, да је „планирање породице право партнера да слободно одлучују о броју деце, али не више од четири“ или да је „хомосексуалност нормална и позитивна варијација људске сексуалности“, на шта му је гђа Тепић одговорила да је поносна на наведену књигу и да је он својим изјавама увредио гђу министарку Ану Брнабић, која је иначе отворена лезбејка. Након тога, гђа Маја Гојковић је прекинула расправу и одредила паузу у заседању.

Комплетну анализу поменуте књиге о сексуалном образовању можете преузети преко следећег линка.

Шта не штима у овој ситуацији? На први поглед би се рекло да је гдин Мартиновић, а самим тим и СНС и премијер Вучић на страни породица,а против пошасти либералних вредности. Истина је потпуно другачија. Најпре, управо је Вучић тај који је омогућио несметано одржавање тзв. парада „поноса“ у нашој престоници, укључујући и прву тзв „транс“ параду 2015. године, па и овогодишњу параду. Овој последњој паради је присуствовала и поменута гђа министарка Брнабић (иако је раније говорила да је њена сексуална оријентација њена приватна ствар), која је присуствовала скупу као државна функционерка. Дакле, овогодишњи „прајд“ је и званично био подржан од стране Владе Александра Вучића.

Затим је ту и чувени и свима довро познат груби испад премијера Вучића према трудницама и породиљама у Србији из октобра месеца ове године.

Последњи у низу примера је и гласање амбасадора Србије при Уједињеним нацијама по питању именовања тзв. Независног експерта за сексуалну оријентацију и родни идентитет (sexual orientation and gender identity – SOGI). Наиме, крајем јуна месеца ове године Савет за људска права УН је тесном већином које су чиниле само 23 државе изгласао именовање поменутог експерта, гдин Витита Мунтарбхорна, злогласног коаутора чувених Јогиакарта принципа, темељног документа који промовише специјална права ЛГБТ заједнице на међународном нивоу. Мунтарбхорн је међу смерницама које ће примењивати навео и укидање свих закона који санкционишу хомосексуалност, забрану психолозима и психијатријима да лече особе које пате од нежељене истополне привлачности, као и обавезну индоктринацију деце о позитивности хомосексуалности и родног идентитета. Група афричких земаља у УН је уложила амандман којим је тражено да се именовање поменутог експерта одложи док државе чланице не размотре усклађеност његовог мандата са међународним правом и могућим последицама увођења његовог програма у државама чланицама. Иако је Српски покрет Двери једини указао на неопходност да Србија гласа за овај амандман, и то у отвореном писму министру иностраних послова Републике Србије гдин Ивици Дачићу, српски амбасадор у УН то није учинио. Сада тзв. експерт има пун мандат да и у Србију покуша да имплементира тоталитарну идеологију хомосексуализма и родног идентитета. Дакле, Србија се на међународном плану очигледно не понаша про-породично.

Даље, поводом натписа у појединим медијима о формирању савета за смањење абортуса, а на реаговање Поверенице за заштиту равноправности гђа Бранкице Јанковић да се не сме доводити у питање „право“ жена на абортус, министарка без портфеља задужена за популациону политику гђа Славица Ђукић-Дејановић је брже боље навела да неће бити формирања таквог савета и да је „неотуђиво и елементарно право сваке жене да одлучи о томе да ли жели да задржи трудноћу или ће је прекинути…“, као и да је план да се у школе уведе програм сексуалног образовања са циљем да се деца науче употреби контрацептива и да се на тај начин смањи број абортуса.

На целу ову причу се потом надовезује изјава гђе Зоране Михајловић као председнице Координационог тела за родну равноправност који је прави бисер либералног начина размишљања. Она наводи да је „право  на абортус лично право сваке жене и ничије друго“ и да је „реч о једном од основних људских права која штити и Устав Србије, који у члану 63 наводи да свако има право да слободно одлучи о рађању деце“. „Право“ на прекид трудноће, односно на абортус не постоји. То што под репродуктивним правима неки покушавају да нас убеде да она заправо значе „право“ на абортус, то не значи да је то и истина. Друго, оваква накарадна интерпретација Устава Републике Србије је више него забрињавајућа. Члан 63 Устава гласи: „Свако има право да слободно одлучи о рађању деце. Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе.“ Дакле, став два овог члана Устава јасно и недвосмислено обавезује државу да подстиче родитеље да се одлуче на рађање, не само у случају постојеће трудноће, веће генерално говорећи. Рећи да став 1 овог члана значи да жена има право на абортус (иако нигде у члану не стоји реч жена) је тешка лаж, или у најмању рукупогрешно тумачење нашег највишег правног акта. Лично мислим да је у питању прва опција и да гђа Михајловић ово изговара врло свесна својих речи.

Такође, непознавање концепта људских права од стране гђе Михајловић указује на њену неспособност да се бави повереним јој послом. Основна или фундаментална људска права су садржана у Универзалној декларацији о људским правима УН из 1948. године. Међу 30-ак права која су у том суштински значајном документу наведена нема ни помена о праву на абортус. Седи један, гђо координаторка.

Више је него јасно да је ова Влада недвосмислено анти-породична. Патетичан покушај сензационалистичког наступа гдин Мартиновића у Народној скупштини је очигледно био усмерен ка придобијању симпатија оног дела бирачког тела (огромног дела бирачког тела) које је оријентисано ка породичним вредностима, обзиром да поступци Владе његовог шефа, а нажалост нашег премијера говоре управо супротно.

Још једном напомињем да право на абортус, као и сексуална права не постоје као јасно дефинисана људска права нити у једном међународном правно обавезујућем или необавезујућем документу. Са друге стране, међународно право препознаје обавезе државе по питању очувања репродуктивног здравља. Међународна конференција о популацији и развоју из Каира (ICPD – Cairo, 1994) у члану 7.24 наводи: “Владе треба да предузму одговарајуће кораке да помогну жени да избегне абортус, који ни у једном случају не сме бити промовисан као метод планирања породице…“

Сматрам да је неопходно свим трудницама које се двоуме да ли да задрже или прекину трудноћу понудити услугу саветовалишта при здравственим установама где би требало да добију прецизне информације о пренаталном животу, последицама намерног побачаја на сопствено здравље (а посебно у смислу последица на репродуктивно здравље и развоја постоабортивног синдрома), али и радости мајчинства и светости живота.

Превенција нежељених трудноћа се такође не постиже увођењем програма свеобухватног сексуалног образовања, какав имамо на примеру „поносног“ пројекта гђе Тепић. У поменутој анализи њеног пројекта сам навео и примере где овакви програми не смањују учесталост намерних прекида трудноће. Програм који нашој деци јесте потребан треба да садржи информације о репродуктивним органима, зачећу, трудноћи, пренаталном животу и рађању. Даље, треба да информише омладину о сексуалну преносивим болестима и избегавању ризичних сексуалних односа, померању старосне границе за ступање у сексуалне односе и да промовише идеал секса са вољеном особом, у моногамној вези, а идеално би било у браку. Такво образовање треба да реафирмише принципе честитости, поштења и верности у вези и браку. Треба да промовише брачну заједницу и породицу као природну средину у којој се и сексуални односи оплемењују и добијају виши смисао.

У Србији су активне бројне организације које се боре за право на живот нерођеног детета, као и за заштиту права природне породице као фундаменталне јединице друштва, међу којима и Центар за заштиту породице. Сигуран сам да ће у овом тексту поменути и други непоменути политичари ускоро много гласније чути наш глас.

др Немања Зарић

Центар за заштиту породице, председник

О Центру: Центар за заштиту породице

Центар за заштиту породице
Центар за заштиту породице посвећује свој рад одбрани фундаменталних људских права и права родитеља, деце и породице, као и активностима против даље промоције антипородичних "нових људских права".

Један коментар

  1. Ko može da zaštiti decu i njihova prava koje im uskraćuje ova država na čelu sa socijalnim radnicima.!00 000 dece u Srbiji nevidja svojE očeve i to niko neželi da čuje .Ministarstvu smo se obraćali više puta ,ali uzalud .Sva prava se daju samo majkama .Očevi služe samo za davanje alimentacije ,a isti nemogu da učestvuju makar u bitnim pitanjima vezanim za život njihove dece.Po zakonu to je zlostavljanje dece i njihovih prava ,ali taj zakon niko nepoštuje.SOCIJALNI PROBLEMI PORODICA SE GOMILAJU I SVE TEŽE POGADJAJU ČITAVE PORODICE SA NAGLAŠENOM VELIKOM,NESAGLEDIVOM I DUGOROČNOM ŠTETOM PO NAŠU DECU I ČITAVO DRUŠTVO-